У трагању за прохујалим временом - фотографска збирка Војислава Јовановића Марамбоа
Војислав М. Јовановић се памти као један
од најзначајнијих представника српске фотографије с
почетка 20. века. У његовој колекцији могусе видети
лепоте многих пејзажа које је овековечио током својих
многобројних путовања, а посебно призори са улица Лисабона овог
заљубљеника у тај град.
У легату Војислава М. Јовановића чува се колекција од преко 1300 фотографија и бројни негативи из периода од 1901. до 1941. године. Иако је број тих фотографија велики, утисак о окрњеној целини потврђује и његова белешка:“…најуспелије копије својих фотографских радова растурао сам, лево и десно, тако да ни сам немам данас ни приближан преглед свог аматерског посла, јер сам све разделио другима“. Укрштање фотографске и нефотографске грађе до извесне мере омогућава реконструисање чињеница које нису доступне са самих фотографија или бележака на њима.
Његова фотографска збирка представља значајан моменат у историји српске фотографије, једна је од најбоље очуваних збирки из периода прве половине деветнаестог века. Прихвативши на почетку естетику тзв. пикторијализма, односно поимање фотографије као сликарског дела, Јовановићева схватања се, током дугогодишњег истраживања овог медија, мењају у правцу продора стварности, ма каква она била, и свакодневног живота као мотива, као и схватања фотографије као средства личног истраживања. У почетку су то уметнички стилизовани портрети и пејзажи, а у каснијој фази свакодневни, улични живот села и градова које је посећивао на својим бројним путовањима… Његова велика и најзрелија фотографска дела настају 1933. године за време боравка у Енглеској: Осмех на сунцу, Мост, Априлско вече у Сареју, Обелиск, Аркада – Тун, који на полеђини носе нумерацију и називе на енглеском језику и вероватно су припремани за јавно излагање.
Портрети
У колекцији Војислава М. Јовановића најзаступљеније су слике женских ликова. Велику пажњу посветио је изради ових фотографија. Тако је у портретима Купачица, Циганка, Иванка Павловић, Ана Маринковић... видљива ауторова намера да се, поред објективне представе о личности, портрет подвргне једној ликовној стилизацији. Инстистира се на лепоти црта лица, тајанственом или заводљивом осмеху, уз појачање декоративних ефеката, што је несумњиво утицај филмске и модне фотографије.
Из текста проф др Миланке Тодић у публикацији Фотографије Војислава M. Јовановића: 1901‒19419, објављеној 1997. године, приређивачи МиланкаТодић и Дејан Ајдачић; сарадници Радмило Џонић и Јасна Чанковић
Публикација је доступна на интернет презентацији „Пројекат Растко:
библиотека српске културе на интернету”
