Војислав M. Јовановић познат је у књижевним и позоришним круговима по псеудониму Марамбо.

Порекло овог псеудонима протумачио је А. Г. Матош: „Још као гимназијалац он забављаше својим позоришним критикама београдске кафане као сарадник Малог журнала, где се потписиваше као Марамбо – анаграм од Флоберове Саламбо и Волтеровог Карамба“.

Јовановићев књижевни рад започиње 1903. године сарадњом у Малом журналу где под псеудонимом Марамбо објављује своје текстове и позоришне критике. Прву драму под насловом Тако рече Заратустра написао је те исте године и послао на анонимни конкурс Матице српске (драма је одбијена уз образложење да је "предмет који се ту обрађује врло необичан и тугаљиве природе у моралном погледу").

Велики део Јовановићевог тематски врло разнородног научног рада везан је за проучавање наше народне књижевности. Највећи допринос у тој области представља његова докторска дисертација "Гусле" Проспера Меримеа, у којој је, служећи се обимном документацијом, решио питање постанка и извора ове познате књижевне мистификације и тако приказао и улогу наше народне поезије у европском романтизму.

Приређивач је и чувених антологија: Српске народнепесме (1922) и Српске народне приповетке (1925). У свом раду на проучавању народне поезије, Војислав М. Јовановић, између осталог, ставља тежиште на критичко испитивање аутентичности народних песама, односно препознавање „лажне народне поезије“, тј. плагијата и фалсифаката у збиркама низа познатих сакупљача и издавача народне књижевности, као што су Новица Шаулић, Анте Алачевић и други. У оквиру личног фонда Војислава М. Јовановића налази се његово писмо у којем он, испред Одбора за издавање корпуса народних песама САН, износи свој став да је ревизија народних песама „један од најпречих и најделикатнијих задатака Српске академије наука“.

Војислав Јовановић Марамбо је нарочиту пажњу посветио изучавању живота и књижевног дела два великана српске књижевности - Симе Матавуља (1852-1908) и Петра II  Петровића Његоша (1813-1851).

Када је реч о Сими Матавуљу, Јовановић, нажалост, није остварио своју намеру да,  анализирајући, са лексичко-семантичког становишта, неауторизоване Матавуљеве текстове објављиване у периодичним публикацијама с краја 19. и с почетка 20. века, сачини целину – публикацију под насловом Анонимни Матавуљ у којој би, како сам каже, објавио речник „матавуљизама”, ставивши акценат на специфичне особености Матавуљевог језика књижевности.

С друге стране, Јовановићев фокус у вези са интелектуалним радом владике Његоша се односио на његову фасцинацију српском народном поезијом. Наиме, Јовановић је, бавећи се у Академији наука Зборником народних песама црногорског певача Тодора Ивкова Пипера који је, према Његошевом налогу, послат као поклон Вуку Стефановићу Караџићу 1836. године, одлучио да поменути Зборник приреди и изда поводом 150-годишњице Његошевог рођења и тиме допринесе да се, како сам каже, његов „аманет реализује“. Ни ова Јовановићева намера није остварена али, на срећу, богата архивска грађа је сачувана у оквиру његовог Личног фонда.

Једна од тема којом се Војислав Јовановић Марамбо бавио када је реч о народној књижевности је проучавање рада истраживача и сакупљача народних умотворина, нарочито народне поезије. Ова обимна грађа је, у великој мери, сачувана у форми рукописа и саставни је део Личног фонда. Документација садржи Јовановићеве белешке, исечке из новина и књижевних часописа о проучаваоцима народне књижевности и текстове самих народних песама – исечци су, између осталих,  о Фрањи Кухачу, Анти Кушмишу, П. Д. Драганову, професору Бугарске гимназије у Солуну, Драгу Урошевићу и другим - што је нарочито значајно, мање познатим сакупљачима народног блага.

Јовановићево интересовање за политичку историју такође је дало драгоцене резултате: уредио је збирку докумената о питањима границе с Албанијом, о Рапалском уговору, о Лондонском пакту и књигу о југословенскимархивимаиздругогсветског рата. У том послу посебно важно место заузима Енглеска библиографија о источном питању у Европи (прво издањеиз 1908; друго допуњено и исправљено издање, објављено 1978, приредила Марта Фрајнд).

 

Приређивачка делатност Војислава М. Јовановића
Српске Народне Песме : Антологија : Рукопис првог издања - радна верзија, рукопис са залепљеним исечцима, 1921-1922.
Српске народне приповетке : Антологија Војислава М. Јовановића : Рукопис: 1921-1925 - радна верзија, рукопис са залепљеним исечцима, 1921-1925
Српске народне песме : антологија, приредио Војислав М. Јовановић, Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1923.
Српске народне приповетке : антологија, приредио Војислав М. Јовановић, Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1926.
Графица Розенберг и њени „Морлаци“, Војислав М. Јовановић, Београд, Нова штампарија „Давидовић“, 1913.
Зборник радова о народној књижевности , Војислав М. Јовановић, Београд, УБ „Светозар Марковић“, 2001. (постхумно)

Радови Војислава Јовановића у младости
Сатиричне брошуре које су обележиле књижевне почетке Војислава Јовановића објављене око 1903. године:
Шекспир у Београду, Војислав Јовановић, Београд, Штампарија Андре Јовановића, 1903.
Любисавъ и Милица, Войславомъ Юанновичемъ, Београд, Штампарија Мате Јовановића, 1903.
Књига без наслова, Војислав Јовановић, Београд, Штампарија Савића и Комп., [1903.]
Јутро једног бога, Војислав Јовановић, београд, савић и Комп., 1904.

Научни радови Војислава Јовановића
Научним радовима, првенствено докторском дисертацијом „La Guzla“ de Prosper Mérimée : les origins du livre – ses sources sa fortune, затим делима о југословенским архивама у Другом светском рату и библиографијом енглеских аутора о источном питању, као и приређивањем великог броја читанки и превођењем са енглеског и француског језика, Војислав Јовановић показује сво богатсво свог раскошног талента за међусобно различите научне области – народну књижевност, са посебним освртом на истраживање лажне народне поезије, политичку историју, педагогију и преводилаштво.
 „La Guzla“ de Prosper Mérimée : les origins du livre – ses sources sa fortune, par Voyslav M. Yovanovitch, Grenoble, Allierfrères, imprimeursdel’Université, 1910. (докторска дисертација)
Српска читанка за четврти разред средњих школа, саставили Војислав М. Јовановић и Милош Ивковић, Београд, Књижара Геце Кона, 1913. (рад из области школства и педагогије)
Југословенске архиве у Другом светском рату, [Нови Сад], Матица Српска, 1974-1976. / Исто, рукопис и машинопис Војислава Јовановића, 1953. (рад из области историје Југославије)
Енглеска библиографија о источном питању у Европи, Војислав М. Јовановић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1975. (рад у вези са источним питањем)
Links in the Past between Britain and Yugoslavia : a Lecture delivered on February 23rd 1929 at the People’s University of Belgrade by Mr. Vojislav M. Jovanović... – машинопис (рад из области политике и дипломатије)
Потрага за украденом историјом : извештај о пљачки српских историјских докумената у Другом светском рату и настојањима да се врате Србији / приредио Владимир Давидовић, Београд, 2010. (постхумно)

Преводилаштво
Кандид или оптимизам : роман, Волтер, превео с француског Војислав Јовановић, Београд, Савић и Комп., 1903.
Острво Доктора Мороа : роман, Х. Џ. Велс, превео с енглеског В. Јовановић, Београд, Народна књижница, 1931.